Niti po licu. Klice. Protivprirodna kompresija.

Čudno: barometar pada, a vetra još nema, tišina. Tamo, gore, već je počela - za nas još nečujna - bura. Svom snagom jure oblaci. Zasad ih je malo - odvojeni zupčasti krnjadci. Dakle: kao da se gore već stropoštava nekakav grad, i lete naniže komadi zidova i kula, rastu na oči sa užasavajućom brzinom - sve su bliže - ali će morati još čitave dane da lete kroz plavičasti beskraj, dok ne tresnu na dno, k nama, dole.
Dole je tišina. U vazduhu - tanke, nerazumljive, gotovo nevidljive niti. One svake jeseni dolaze odande, iza Zida. Lagano plove - i odjednom osećate: nešto je strano, nevidljivo kod vas na licu, vi hoćete da to stresete - ali ne: ne možete, nikako da se otarasite...
Naročito mnogo ima tih niti ako idete pored Zelenog Zida, gde sam ja jutros išao: Y mi je zakazala sastanak u Drevnoj Kući - u onom, našem 'stanu'.
Već sam izdaleka bio primetio neprozirnu i crvenu gromadu Drevne Kuće kad sam pozadi čuo nečije sitne, užurbane korake, učestalo disanje. Osvrnuo sam se - i video: za mnom je trčala O.
Sva je bila nekako naročito, uokvireno, gipko, okrugla. Ruke i pehari grudi, i čitavo njeno telo, meni tako poznato, zaokrugljivalo se i zatezalo unifu: evo sad će probiti tanku materiju - i napolje, na sunce, na svetlost. Ja zamišljam: tamo, u zelenim prašumama, u proleće, isto se tako tvrdoglavo probijaju kroz zemlju klice - da bi što pre izbacile grane, lišće, da bi što pre cvetale.
Nekoliko trenutaka je ćutala, modro mi sijala u lice.
"Videla sam vas - onda, sećate se, na Dan Jednoglasnosti."
"Ja sam vas, takođe video..." i odmah sam se setio kako je stajala dole, u uskom prolazu, pribivši se uza zid i pokrivši trbuh rukama. Nehotice sam pogledao na njen okrugli trbuh pod unifom.
Ona je očigledno to primetila - sva je postala obloružičasta, i ružičast osmeh:
"Ja sam tako srećna - tako srećna... Puna sam - razumete li: do vrška. I eto - idem i ništa ne čujem šta je unaokolo, nego sve slušam unutra, u sebi..."
Ćutao sam. Na mom licu - nešto tuđe, ono mi smeta - i ja nikako ne mogu od toga da se oslobodim. I odjednom neočekivano, sijajući još modrije, ona je dohvatila moju ruku - i na svojoj ruci sam osetio njene usne... To je bilo prvi put u mom životu. To je bilo nekakvo, meni do sada nepoznato, drevno milovanje, i od njega - takav stid i bol da sam (možda, čak grubo) istrgao ruku.
"Slušajte - vi ste poludeli! I ne samo to - uopšte vi... Čemu se vi radujete? Zar vi ne možete da zaboravite šta vas čeka? Ako ne sad - onda svejedno, kroz mesec, kroz dva meseca..."
Ona se - utulila; svi krugovi su se odjednom - ugnuli, iskrivili. A meni u srcu - neprijatno, čak bolesna kompresija, povezana sa osećanjem sažaljenja (srce nije ništa drugo do idealna pumpa; kompresija, stezanje - usisivanje pompom tečnosti je tehnički apsurd; otuda je jasno: u kojoj su meri, u suštini, apsurdne, protivprirodne, bolesne sve 'Ijubavi', 'sažaljenja' i sve drugo što izaziva takvu kompresiju).
Tišina. Mutnozeleno staklo Zida - levo. Tamnocrvena gromada - napred. I ove dve boje, slažući se, dale su mi u obliku rezultante - kako mi se to tada učinilo, blistavu ideju.
"Stojte! Znam kako da vas spasem. Ja ću vas izbaviti od toga: da vidite svoje dete - a onda da umrete. Vi ćete moći da ga odnegujete - razumete li - vi ćete pratiti kako vam na rukama raste, zaobljava se, jedra, kao zreli plod..."
Ona se samo stresla i upila u mene, netremice me posmatrajući.
"Vi se sećate one žene... onda, davno, u šetnji. Dakle: ona je sad ovde, u Drevnoj Kući. Hajdemo k njoj i garantujem: sve ću odmah urediti."
Već sam video kako utroje idemo, kako je sa Y vodim hodnicima - eto već je tamo, među cvećem, travom, lišćem... Ona se, međutim, odmakla od mene, roščići njenog ružičastog polumeseca su podrhtavali i blago se izvijali naniže.
"To je ona ista", rekla je ona.
"To jest..." ja sam se nekako zbunio. "Pa da: ona ista."
"I vi hoćete da ja odem k njoj - da molim nju - da ja... Ne smete mi nikada više to pomenuti!"
Pognuvši se, brzo je otišla od mene. Kao da se još nečeg setila - okrenula se i viknula:
"I umreću - ako, neka! Šta se to vas tiče - zar vam nije svejedno?"
Tišina. Padaju odozgo, užasavajućom brzinom rastu na očigled - komadi modrih kula i zidova, ali će oni još morati sate - možda dane - da lete kroz beskraj; lagano plove nevidljive niti, sležu se na lice - i nikako da ih streseš, nikako da ih se otarasiš.
Lagano idem ka Drevnoj Kući. U srcu - apsurdna, mučna kompresija...